RO­ŽA­JE - Svo­ju lju­bav pre­ma fo­to­gra­fi­ji i ka­me­ri Ro­ža­jac Fe­rid Fer­ko Kar­do­vić pre­to­čio je u bo­ga­tu i iz­u­zet­no vri­jed­nu vi­de­o­te­ku u ko­ju je smje­stio pre­ko 2,5 hi­lja­da ka­se­ta sa oko 10.000 sa­ti ma­te­ri­ja­la. Tvr­di da je nje­go­va im­po­zant­na vi­deo ar­hi­va ne­pro­cje­nji­ve vri­jed­no­sti, pra­vi iz­vor po­da­ta­ka ko­ji su vri­jed­ni za Cr­nu Go­ru. Kar­do­vić ka­že da je fo­to­gra­fi­jom po­čeo da se ba­vi još u osnov­noj ško­li kroz fo­to sek­ci­ju.
-Pr­va teh­nič­ka zna­nja na­u­čio sam sa osam go­di­na, od stri­ca Še­ća, ko­ji je po­pra­vljao TV apa­ra­te. U Osnov­noj ško­li „Mu­sta­fa Pe­ća­nin” po­čeo sam da se ba­vim fotografijom ra­de­ći u sek­ci­ji sa dru­ga­ri­ma Pre­dra­gom Ra­de­vi­ćem, Nus­kom Ta­hi­ro­vi­ćem i Će­ri­mom Av­di­ćem – ka­že Kar­do­vić, ko­ji se fo­to­gra­fi­jom ba­vio to­kom da­ljeg ško­lo­va­nja, a po­tom i u voj­sci.
-Po do­la­sku iz ar­mi­je ku­pio sam fo­to apa­rat „Sme­na 8” i na­sta­vio po­sao sa škol­skim dru­go­vi­ma. Po­sao je na­glo kre­nuo, jer su mno­gi že­lje­li da se fo­to­gra­fi­šu za uspo­me­nu ali su mo­ra­li da če­ka­ju na red i po mje­sec da­na – pri­sje­ća se Kar­do­vić svo­jih po­če­ta­ka, kao i vre­me­na ka­da je ku­pio pr­vu ka­me­ru.
U nje­go­voj vi­deo do­ku­men­ta­ci­ji su po­hra­nje­ni i od za­bo­ra­va otrg­nu­ti mno­gi va­žni do­ga­đa­ji, za­ni­mlji­vi lju­di, po­ro­dič­ne pri­če i obi­ča­ji ko­ji su ne­sta­li.
- Pr­ve vi­deo za­pi­se na­pra­vio sam u pri­ro­di gdje sam sni­mao pri­rod­ne dra­gu­lje, iz­vo­ri­šta, kra­jo­li­ke i lje­po­te ro­žaj­skog, be­ran­skog, plav­skog i bje­lo­polj­skog kra­ja. Uhva­tio sam sve što mo­že da odu­še­vi oko po­sma­tra­ča i uži­vao u tim lje­po­ta­ma. Mno­go do­ku­men­tar­nog pro­gra­ma iz mo­je ka­me­re pri­ka­za­no je na stra­nim te­le­vi­zi­ja­ma: CNN i BBC, te RTS i TV CG – ka­že Kar­do­vić.
U nje­go­voj vi­de­o­te­ci se na­la­ze snim­ci ko­ji svje­do­če o pr­vim po­ja­va­ma vi­še­stra­nač­kog si­ste­ma na na­šim pro­sto­ri­ma
-Sje­ćam se da sam pr­vi sni­mak na­pra­vio na po­li­tič­kom sku­pu ta­da­šnje SDA ko­jem su pri­su­stvo­va­li: Ali­ja Izet­be­go­vić, Su­lej­man Uglja­nin, Ha­run Ha­džić i dru­gi. Osim u Ro­ža­ja­ma vo­đe stra­na­ka su me po­zi­va­le da sni­mam nji­ho­ve sku­po­ve i u dru­gim gra­do­vi­ma Cr­ne Go­re, Sr­bi­je, BiH. Za vri­je­me tih bur­nih go­di­na upam­tio sam da je zbog po­li­ti­ke u po­je­di­nim po­ro­di­ca­ma do­la­zi­lo i do raz­vo­da bra­ko­va – ka­že Kar­do­vić ko­ji sma­tra da je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih do­ga­đa­ja ko­je je za­bi­lje­žio ka­me­rom pro­test zbog od­lu­ke Skup­šti­ne Cr­ne Go­re da šu­ma­ma upra­vlja dr­ža­va.
-Bi­lo je to po­čet­kom mar­ta 1990. go­di­ne, ka­da su odr­ža­ni ve­li­ki pro­te­sti ko­ji su tra­ja­li oko tri mje­se­ca. Sje­ćam se da je zbog to­ga u Ro­ža­je do­la­zio Bran­ko Ko­stić da bi ne­ka­ko smi­rio si­tu­a­ci­ju. Ovim do­ga­đa­jem Gor­nji Ibar je prak­tič­no kre­nuo u su­no­vrat, jer je mo­rao da ku­pu­je si­ro­vi­nu od Vla­de što je bi­lo ne­iz­dr­ži­vo za ta­da­šnji si­stem funk­ci­o­ni­sa­nja ovog gi­gan­ta. Sa pro­pa­da­njem GIR-a pro­pa­li su i rad­ni­ci, nji­ho­ve po­ro­di­ce pa i ci­je­li grad. Sje­ćam se da su ne­ka­da rad­ni­ci ovog pred­u­ze­ća dr­žav­ne pra­zni­ke pr­o­vo­di­li na tu­ri­stič­kim pu­to­va­nji­ma u Ita­li­ju, Polj­sku, Ru­mu­ni­ju. Nji­hov stan­dard je bio to­li­ki da su sa pla­ta­ma od­la­zi­li na pu­to­va­nje a vra­ća­li se pu­nih ko­fe­ra. Da­nas ov­dje vi­še ne­ma ni­če­ga osim pu­sto­ši ko­ja osta­je iza mla­do­sti ko­ja sve vi­še na­pu­šta Ro­ža­je – kon­sta­tu­je Kar­do­vić i pri­sje­ća se po­čet­ka 1990. go­di­ne ka­da je an­ga­žo­van da sni­ma sve­ča­nost po­vo­dom Baj­ra­ma u plje­valj­skoj Hu­se­in pa­ši­noj dža­mi­ji.
-Sje­ćam se da je to bio di­rek­tan pre­nos ko­ji je pre­no­si­la TVCG. Baš to­ga da­na je bi­lo pri­če da su Plje­vlja op­ko­lje­na, te da će ne­ko da gra­na­ti­ra dža­mi­ju. Od­jed­nom su se neo­če­ki­va­no na vra­ti­ma dža­mi­je po­ja­vi­li ta­da­šnji čla­no­vi Vla­de na či­jem če­lu je bio sa­da već po­koj­ni Zo­ran Ži­žić i Bla­go­je Lu­čić, ko­ji su do­šli da sa­ču­va­ju mir u Plje­vlji­ma. Ja sam to za­bi­lje­žio svo­jom ka­me­rom ali ni je­dan cr­no­gor­ski me­dij, ko­li­ko mi je po­zna­to, ni­ka­da ni­je pre­nio tu in­for­ma­ci­ju –ka­že Kar­do­vić
U nje­go­voj do­ku­men­ta­ci­ji je sni­mak sku­pa ko­ji je or­ga­ni­zo­van u Ro­ža­ja­ma po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na, pod na­zi­vom „Za mir i za­jed­ni­štvo”. Na sku­pu ko­jem su pri­su­stvo­va­li Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić i Idris De­mi­ro­vić raz­go­va­ra­no je oču­va­nju mi­ra u Cr­noj Go­ri.
-U mo­joj ar­hi­vi ima mno­go vri­jed­nog do­ku­men­tar­nog pro­gra­ma ko­ji bi mo­gao bi­ti in­te­re­san­tan i za op­šti­nu i za dr­ža­vu. Vo­lio bih da vi­de­o­te­ku ne­ko ot­ku­pi i spa­si je od uni­šte­nja ko­je je ne­mi­nov­no – ape­lu­je Kar­do­vić
On zbog bo­le­sti sve ma­nje dr­ži ka­me­ru u ru­ka­ma ali je za­do­vo­ljan što je nje­go­vim pu­tem kre­nuo sin Omer, ko­ji je sa 12 go­di­na osvo­jio pr­vo mje­sto u Cr­noj Go­ri iz obla­sti fil­ma na te­mu „Pri­rod­ne lje­po­te mog za­vi­ča­ja”.
-Ka­da bih se po­no­vo ro­dio ja bih opet ra­dio ovaj po­sao, jer, ima li ve­ćeg za­do­volj­stva ne­go ka­da u ži­vo­tu ra­di­te po­sao ko­ji vo­li­te – za­klju­ču­je Kar­do­vić.V.Rat­ko­vić


An­ga­žman ko­ji je htio da od­bi­je

On is­ti­če da mu je naj­te­ži po­sao bio ka­da je sni­mao tok sa­hra­ne stra­da­log pet­na­e­sto­go­di­šnjeg Ro­žaj­ca Sr­đa­na Đu­ro­vi­ća.
-Ne­sreć­na maj­ka či­ji je je­di­no di­je­te po­gi­nu­lo u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći iz­ri­či­to je tra­ži­la da joj sni­mam mr­tvog si­na. To je bi­la ve­li­ka tra­ge­di­ja za ci­je­lo Ro­ža­je i to je bio je­di­ni an­ga­žman ko­ji sam htio da od­bi­jem. Me­đu­tim, na in­si­sti­ra­nje ne­sreć­nih ro­di­te­lja mo­rao sam da ga pri­hva­tim. Bol i tu­ga tih ro­di­te­lja je na me­ne osta­vi­la ne­iz­bri­siv trag ko­ji ću pam­ti­ti dok sam živ, po­seb­no dir­lji­ve ri­je­či maj­ke dje­ča­ka ko­je­ga je po­zi­va­la da usta­ne, jer sam do­šao da mu sni­mam svad­bu – pri­sje­ća se Kar­do­vić.


Sni­ma­nje po­ro­đa­ja bi­lo naj­ne­pri­jat­ni­ji po­sao

Pri­sje­ća se i vre­me­na ka­da su ga broj­ne ra­sta­vlje­ne po­ro­di­ce an­ga­žo­va­le da ih sni­ma, a te ka­se­te su po­tom sla­li fa­mi­li­ji u ino­stran­stvo.
-Lju­di su tra­ži­li da im sni­mam nji­ho­ve po­ru­ke, og­nji­šta i se­la, pa čak i sta­da. To su sla­li po­ro­di­ca­ma u ino­stran­stvu da bi im uti­ša­li no­stal­gi­ju i že­lju za ostat­kom fa­mi­li­je u za­vi­ča­ju. Isto ta­ko imao sam za­da­tak da pra­vim snim­ke sa­hra­na sa za­htje­vom da po­seb­no obra­tim pa­žnju na pre­mi­nu­log čla­na nji­ho­ve po­ro­di­ce jer oni ni­je­su mo­gli da pri­su­stvu­ju nji­ho­vom po­sled­njem is­pra­ća­ju –ka­že Kar­do­vić, ko­jeg je je­dan od su­gra­đa­na an­ga­žo­vao da sni­ma po­ro­đaj nje­go­ve su­pru­ge ko­ja je osta­la u dru­gom sta­nju na­kon mno­go go­di­na bra­ka. To sma­tra jed­nim od naj­ne­pri­jat­nih po­slo­va na ko­ji­ma je bio an­ga­žo­van.


Vri­je­me ka­da že­ne ni­je­su ula­zi­le u ho­tel, pa čak ni na svad­bu

Kar­do­vić se pri­sje­ća pr­vih svad­be­nih obi­ča­ja ko­je je sni­mao u Ro­ža­ja­ma.
-U to vri­je­me svad­be su se pra­vi­le u ne­ko­li­ko ku­ća u kom­ši­lu­ku jer go­sti ni­su mo­gli da sta­nu u jed­nu ku­ću. U ljet­njim mje­se­ci­ma svad­be su pri­re­đi­va­ne na li­va­da­ma, pod ša­to­ri­ma. Mno­go ka­sni­je svad­be­na ve­se­lja su or­ga­ni­zo­va­na u ho­te­lu Ro­ža­je ko­ji je mo­gao da pri­mi oko 130 go­sti­ju –pri­ča Kar­do­vić, ko­ji ka­že da že­ne u to vri­je­me ni­su ula­zi­le u ho­tel čak ni na svad­ba­ma naj­ro­đe­ni­jih.
-Sje­ćam se jed­ne maj­ke, ko­ja je ože­ni­la si­na i do­šla sa njim do ula­za u ho­tel ali ni­je htje­la da uđe u nje­ga i pro­sla­vi že­nid­bu si­na. Čak ni mol­be i ubje­đi­va­nja nje­ne dje­ce ni­je usli­ši­la jer je za nju, kao sta­ri­ju že­nu, ka­ko je re­kla, sra­mo­ta da uđe u ta­kav obje­kat. Ona je dr­ža­la do svog do­sto­jan­stva, sma­tra­ju­ći da mo­ral­nim že­na­ma ni­je mje­sto u ho­te­li­ma –sje­ća se Kar­do­vić za­ni­mlji­vih de­ta­lja iz bo­ga­tog is­ku­stva.